Kada je najmračnije… to je trenutak pred svitanje

Nakon što sam pre  mesec dana donela odluku da napravim velike profesionalne promene u životu, na površinu su počeli da izbijaju mnogobrojni strahovi. Imala sam hiljadu pitanja koja sam i napisala u prethodnom tekstu. Ali kada sam počela njima da se bavim, strah je izbio na površinu, eksplozivno kao lava iz vulkana. Prelivao se i spaljivao mi sve nade. Da ne znam bolje, odustala bih. Ali sam u ovom periodu kreiranja novog života nakon raka, naučila da kada sve izgleda kao da se potpuno raspada, kao da nema izlaza, kada je najmračnije… to je trenutak pred svitanje. To je trenutak kada znam da ću ugledati svetlost u tunelu. Sada već dovoljno verujem svom srcu da zna tačno gde me vodi.

Novac za sledeću školsku godinu je uzrokovao najveće poremećaje mog poprilično mirnog stanja. I to ne mali novac… Nisam mogla da vidim gde ću ga naći. Situacija je bila kao kada u Srbiji prodju svi rokovi za ulazak na budžet. Odmah za toga pojavio se i strah vezan za moj status ovde – ako ne nadjem novac, nisam više student, te i ne mogu ostati ovde. I ne samo to, nego i sve ove godine koje sam posvetila doktorskim studijama, sve ove godine odlaze u nepovrat… I tu sam stala! Tu sam shvatila da su moje misli krenule u pravcu najgoreg scenarija. Sve misli koje nam prolaze kroz glavu, ako ne izazivaju olakšanje, to su misli koje želimo promeniti. A kad se te misli promene, promeni se i naša realnost. Mnogi autori o ovome pišu, ali je potpuno neverovatno kada to u sopstvenom životu primenite i vidite rezultate.

Ja sam se kao i pre par meseci usmerila svu svoju energiju no ono što želim, samo što je ovaj put to bilo dobijanje informacije kako da finansiram sledeću školsku godinu. Zahvalila sam se svim strahovima koji su izašli na površinu jer sam znala da ništa ne potiskujem da iznutra nastavi da rovari. Svaki strah sam ponovo pretvorila u njegovu suprotnost, pozitivnu misao i napisala Izjavu o promeni koju želim da vidim. Ova tehnika je toliko moćna da ću o njoj pisati u narednom tekstu. Iskreirala sam film u svojoj glavi i te slike zamišljam kad god zažmurim. Ja dobijam novac za svoju školarinu, skačem u vis od sreće, i sedam nasmejana da obavestim najbliže. Sledeća scena, sedim kao Keri iz Seks i Grada (hehe), u nekom kafiću i kuckam svoju disertaciju koja će biti objavljena i doći do onih kojima je najviše potrebna, da ih nasmeje i da im olakša.

Kockice su počele polako da se slažu na svoje mesto. Kao da me neka nevidljiva ruka vodi, a vrata za koja nisam ni znala da postoje se otvaraju. Prvi znak da sam na dobrom putu bila je stipendija koja se pojavila ni otkuda, i za koju sam odbijena. Da, da, to je meni bio pozitivan znak. Pomislila sam, pa ovo je bilo potpuno nemoguće, a dogodilo se! To je kao da odjednom odluče da dozvole da još nekoliko studenata udju na budžet u toku godine. Mora da je ovo znak da se držim, da ono pravo, još i bolje stiže! Pre bih očajavala, jer bih to videla kao jedinu (propuštenu) šansu. Ali sam sada znala da to mora biti dobar znak! I zaista, odmah nakon toga, prošle nedelje, potpuno neverovatno, otvorila se još jedna takva situacija! Ista! U državi koja je zbog ekonomske situacije zamrznula sve plate pre 5 godina! I ja sam ovog puta nominovana! Procedura je drugačija nego kod nas, i neću znati do aprila rezultate, ali ja ih osećam. Znam da ću je dobiti, znam jer to vidim u svojim snovima, u svojim molitvama, u svojim mislima. To je svuda oko mene.

svitanje