Promena pravca karijere u tridesetim

Dogodilo se i to, pravim potpuni zaokret u svom profesionalnom životu. Ušunja se to kao kakav leptir kojeg primetite tek na svetlosti, ali ne i kako je doleteo. Pitali su me nakon mojih terapija, da li sam imala kakvu epifaniju, da li mi se javila neka velika tajna o tome koja je svrha mog života. Sećam se da bih samo slegnula ramenima i rekla da me je sve vreme jačalo to što sam pored najbližih, imala posao i studije koje su mi davale snagu i viziju koja me je vukla napred. Nisam tada znala, ono o čemu sada jako puno čitam, da je bilo kakva vizuelizacija bolje budućnosti moćna tehnika kada se neko suočava sa traumom. Ja sam samo osećala ogromnu ljubav prema onome što radim. Drugačije nisam nikad ni umela.

Još dok sam radila u Srbiji, verovala sam da svi mi zaslužujemo da živimo dostojanstveno, ispunjeni onime što radimo i slobodni da izrazimo, bilo rečima ili delima, ono u šta verujemo. Znala sam da postoje situacije u životu kada ono što mi želimo i u šta verujemo dodje u sukob sa onim u šta drugi veruju. I upravo sam u toj tačci preklapanja videla sam mogućnost… videla sam potencijal za izgradnju boljeg društva u Srbiji. Imala sam sreću da sam radila u organizaciji čija je vizija bila ista. Gradjanske inicijative su mi pružile šansu, a ja sam se zauzvrat tom poslu potpuno predala. Radila sam sa puno divnih i posvećenih nastavnika koji su pokušavali da primene vrednosti poštovanja i otvorenog razgovora u njihovim učionicama. Na stotine njih i skoro sve sam ih znala imenom. Želja da im pomognem kao profesionalac, a ne samo kao osoba koja je spremna da ih sasluša, me je i dovela u Ameriku na doktorske studije u oblasti obrazovnih regulativa. I danas sam u kontaktu sa mojim prijateljima i kolegama iz vremena mog rada u Gradjanskim, i srce mi uvek zaigra kada radim sa njima. To je moja prva ljubav🙂

Ova predivna iskustva su me osnažila u uverenju da možda ne mogu promeniti realnost za sve ljude, ali uvek mogu početi od svog okruženja. Na mom putu ličnih promena u protekle dve godine, polako mi se ušunjala misao da žene studentkinje suočene sa rakom dojke nemaju puno podrške u obrazovnom sistemu, osim psihološke. Psihoterapije je svakako od velike pomoći, medjutim moje dnevne frustracije su se ogledale u tome da prvih par meseci nisam znala kako bilo šta da planiram. Kako da biram predavanja (ovde su skoro svi predmeti izborni) i koja predavanja kad ne znam gde ću biti za par meseci? Kako da planiram šta je u skladu sa mojim petogodišnjim profesionalnim planom kada ne znam ni da li ću ovo preživeti? Šta je uopšte moj petogodišnji plan u svetlu novih dogadjaja? Kako da napišem ono što je neophodno da bih dobila školarinu – šta su moji lični i profesionalni ciljevi – dok se suočavam sa traumom? Na poslu nisam više mogla da ostajem duže, niti da uskočim kad treba, a nisam mogla ni da razumem probleme koji su mi se činili trivijalni u odnosu na moje. Polako sam klizila u samosažaljenje i rupu bez dna poznatiju kao “oni mene ne razumeju”.

Sada znam da je okej i to osećati. Okej je to osećati. Okej je dati sebi dozvolu i ne boriti se sa tim osećanjima. To je izgubljena bitka i izrazito frustrirajuća. Ja sam to shvatila tek skoro. Upadnem malo u tu rupu, budem tamo, a onda sednem da pišem moj dnevnik i sve stvari za koje sam zahvalna. Zahvalna sam što imam divne prijatelje koji razumeju kroz šta prolazim, zahvalna sam što imam virtuelne prijateljice koje su isto prošle i sa kojima uvek mogu da razgovaram. Zahvalna sam kolegama na poslu jer rade sa mnom iako ne mogu uvek biti timski igrač. Zahvalna sam što sve više razumem sebe i promene kroz koje prolazim. Zahvalna sam što me viša sila vodi nevidljivom rukom na ovom putu velikih životnih promena.

Moj akademski mentor me je podržao u promeni doktorske teze na posledjnoj godini studija. Od obrazovanja za ljudska prava u post-autoritarnim državama došla sam do akademske i profesionalne podrške ženama studentkinjama suočenim sa rakom dojke. Nije uobičajeno da se toliki zaokret pravi na poslednjoj godini studija, naročito što sam ja poslednjih 13 godina posvetila obrazovanju za ljudska prava. Moja odluka ima i finansijske posledice. Sada treba naći školarinu jer je dosadašnja pokrivala prvu temu. A kad god su finansije u pitanju, postoji i nivo stresa koji se diže. Nova pitanja mi se vrzmaju po glavi. Ko su mi kontakti? Šta je moj CV? Gde tražim posao? Ali znam da će i to doći na svoje mesto jer znam da radim pravu stvar. Nisam je donela preko noći. Živela sam sa njom svaki dan pomalo već skoro tri godine. I dozvolila sebi da je kažem naglas. Znam da je podrške ženama suočenim sa rakom dojke jako malo i osećam ogromnu ljubav prema onome što radim. Drugačije nisam nikad ni umela.

Ova slika opisuje moja trenutna osećanja. Skočila sam, nisam jedina, znam da ću bezbedno stići gde treba. Ali sam u vazduhu, lebdim bez čvrstog tla pod nogama i van zone poznatog, potpuno u zoni nepoznatog.

Ova slika opisuje moja trenutna osećanja. Skočila sam, nisam jedina, znam da ću bezbedno stići gde treba. Ali sam u vazduhu, lebdim bez čvrstog tla pod nogama i van zone poznatog, potpuno u zoni nepoznatog.