Čarolija osluškivanja našeg srca

Imala sam pet, šest godina kada mi je vaspitačica rekla da se uozbiljim kada slikam i da ne slikam budalaštine. Pošto je ona smatrala da sam ja nemirno dete, pa bih stalno završavala u ćošku, verovatno je mislila da je to moj otpor prema njoj. Ali problem je bio u tome što sam ja stvarno bila ozbiljna kada sam slikala, čak iako sam bila tako mala.

Oni koji me znaju, znaju da sam stabilna i jaka ličnost, a oni koji me ne znaju, valjda to mogu zaključiti iz ovog bloga. Ali postoji u svima nama jedan nežan deo koji može lako biti povređen. Pa je tako i ta stalno ponavljana opaska moje vaspitačice mene ubedila da ja slikam budalaštine. Da se razumemo, nije to na mene ostavilo neke duboke posledice. Nastavila sam da radim stvari koje sam volela i koje su drugi odobravali. Ali sam tek od skoro shvatila šta mi je uskratilo to što nisam radila i stvari koje sam volela, a koje drugi nisu odobravali.

Naravno da ste čuli ili pročitali kako ljudi nakon susreta sa smrću dozvole sebi mnoge stvari koje ranije ne bi. Pa tako je bilo i sa mnom. Ja sam poželela da ispunim sebi želje, letela sam helijumskim balonom, vozila sam aviončić jedrilicu, a onda sam poželela i da nešto naslikam.  I nedugo nakon toga, stigla je do mene reklama jedne škole slikanja koja organizuje pristupačne grupne časove, koji su više zabavnog karaktera, uz vince i muziku, negoli što su instruktivnog karaktera.

Kakva je to bila kreativna katarza za mene! Trideset godina nisam uzela četkicu u ruke. Kroz školu sam prošla tako što mi je sestra slikala za likovno. A sada sam stajala pred platnom, bojama i vincem🙂. Nikog nisam poznavala, a nije mi ni bilo bitno. Bitno mi je bilo to da sam osećala čaroliju svuda oko mene… i slikala… za sebe… ne za druge.

I kao što sam rekla u pretprošlom blogu, a možete je sada i videti, ta slika nikome ništa ne bi značila, ali za mene ima posebnu vrednost. Nemam nameru da postanem slikarka. Volim to osećanje, ali imam druge planove koji mi daju veći osećaj uzbuđenja. Tu sliku ću dati na uramljivanje i već joj je određeno mesto gde će visiti u mojoj sobi.

Pitanje za vas je da li postoji nešto što ste nekada jako želeli uraditi, a zatrpali ste slojevima onoga što treba uraditi?  Šta ste usput pokupili kao “opšte prihvaćena” mišljenja o tome? Da li su vam govorili da je to hobi, ne donosi novac, ne vrednuje se? Ja sada pratim svoje srce, bez obzira šta drugi misle i koliko novca mi to donosi. Ništa mi ne može zameniti čaroliju koju mi osluškivanje srca donosi!

Letenje balonom mi je bila želja iz detinjstva nakon što sam gledala film “Put oko sveta za 80 dana”

I polećemoooo….

Tema nam je bila zadata, a ja sam slikala srcem🙂