Čuda se dešavaju

Juče sam bila kod mog doktora na tromesečnom pregledu. „Sve je u redu, vidimo se za tri meseca“. „Ne vidimo se doktore, menjam zdravstveno osiguranje“. I njega, i mene kao da je nešto ošinulo, zabolelo. Ja sam dugo bila ljuta na njega, mislila sam da doktori nemaju emocije. On mi je na tako surovo hladan način saopštavao loše vesti, da sam svaki put nakon toga plakala. Marijana me je tešila „Nato, nisu oni psiholozi, za to postoje terapije i grupe za podršku.“ Svejedno, ja sam bila ljuta, tužna, uplašena, a lekari mi nisu pomagali da se osećam bolje. Sve dok se jednog dana nije desilo čudo.

Za mene je taj dan počeo kao i svaki drugi. Sedela sam u biblioteci i čitala. Odjednom, ni otkuda, pojavio se jedan mladi čovek i seo pored mene. I kao da sedimo u kafiću, a ne u biblioteci gde svi ćute i čitaju, započeo je razgovor sa mnom. On je student medicine, i mnogo mu je teško što svaki dan prisustvuje ozbiljnim operacijama. Svaki put proživljava bol zbog toga šta ljudi prolaze, kao da mu svaki dan neko najdraži boluje. I on tako uči da potisne taj bol, da mu se srce ne bi raspalo. U medicinu je kaže ušao jer je gledao baku koja je imala rak dojke i misija mu je postala da pomaže ljudima. Kako je došao, tako je i otišao. Ja od uzbudjenja nisam ništa izustila. Nisam ga nikad više nakon toga videla, a često sam u toj biblioteci. Da li je to bio glasonoša sa neba ili čovek? Izgledao je kao čovek, ali ko započinje razgovor u biblioteci? Ko započinje razgovor sa tako snažnom porukom za mene? Ni po čemu se tada nisam od drugih razlikovala…

Taj susret je promenio moj unutrašnji osećaj i naučio me da oprostim. Koliko god sam do tada pokušavala sebi da kažem da su lekari tu da spasu život, ja nisam mogla da im oprostim što mnogo odgovora nisu imali, što se uče na nama i što ne znaju da nam pruže emotivnu podršku. A onda sam im u jednom neverovatnom susretu sve oprostila. Razumela sam da se oni bore sa svojim emocijama, da se bave tim časnim pozivom zbog vere da pomažu, da uče sa svakom generacijom nešto novo kako bi buduće generacije imale uspešnije tretmane od prethodnih. I ja stojim na ledjima mnogo generacija pre mene na čijim greškama su se učili današnji lekari. Sebe sam oslobodila besa, i prihvatila lekare kao obične ljude, a ne vrhovne autoritete. To je meni dalo snagu da verujem sebi i osluškujem svoje telo, a lekarima jasnu poruku da smo partneri u procesu. Doktor sa početka priče je uskoro počeo da me pita za mišljenje i život uopšteno, postao je topliji. On se promenio kada sam mu ja oprostila. I nije mi lako što ga sad napuštam, ali možda sam naučila životnu lekciju koja mi je bila sudjena, i vreme je da idem dalje. Samo bih još volela da sretnem onog mladog čoveka i zahvalim mu se. Tražim ga pogledom svaki dan, ali izgleda da je i on produžio negde dalje. Čuda se dešavaju!