Sasvim (ne)obični dani sa mamom

Danas sam bila u jednoj neobičnoj šetnji sa mamom. Park u kome smo bile bio je prošaran najlepšim jesenjim bojama. Kao da je neko tuda prošao i prolio slikarske tempere. Ne znam da li sam zaboravila ili ranije nisam ni primećivala bogatstvo koje nam priroda daruje. Sada me lepota prirode uzbudi kao kakvo malo dete, uvek osetim kako mi uliva razigranost i bezbrižnost. Zato sam i povela mamu, da joj pokažem park koji me je oživeo.

Nekome bi šetnja sa mamom po jesenjem danu delovala sasvim obično. Ali je ona mene obogatila jednim novim uvidom. Uvidom u promenu koja je došla kao posledica mog suočavanja sa time koliko život može biti kratak, a koliko je u stvari divan, čak i kada se suočavamo sa teškim trenucima. Znate, to teško iskustvo mi sada služi kao nešto što me centrira. Drama oko novca, posla, ljudi, čim izviri, nešto unutra se probudi i pita me da li je to zaista vredno. Nekada pre bih isto čula taj glas, ali ne bih znala šta da radim sa njim. Stres bi me uvek nadvladao. Moram da završim rad, imam rokove, samo još ovo da pročitam, samo još ovaj sastanak da završim… Jurila sam kao sumanuta, a znala da moji najdraži to razumeju. I čekaju da im podarim par minuta koji su opterećeni mojim umorom, tenzijom, ili odsutnim mislima.

Sada biram da stanem, da posmatram kako se moji najdraži smeju, da se radujem sa njima i prisustvujem duhom i srcem svakom takvom momentu jer je svaki jedinstven i neponovljiv. Ništa ne može zameniti, na primer veče koje sam provela sa mamom praveći moje pozivnice za venčanje. Zajedno smo pokušavale da nadjemo način da ono što sam ja osmislila i realizujemo. Nije išlo, a mi se nismo predavale. Na kraju smo uspele, i zajedničkim snagama sve brzo završile. Ja sam posmatrala mamu tokom te večeri. Želela sam da taj trenutak prenesem u svaku poru svoga bića, da postane deo mene, deo moje riznice sećanja u koju mogu posegnuti kada god mi je potrebno da se radujem. Nema toga što mi je danas važnije od takvih trenutaka.

I dalje volim moj posao, moje studije, i dalje imam rokove. Ali sada znam da usporim i posvetim se isto toliko jako mojim dragim ljudima. Čini mi se kao da imam neku čudesnu moć da zaustavim vreme na trenutak i živim momente sa njima beskrajno dugo. Za to mi nije trebalo ništa više od želje. Zatvorim oči i poželim, i tako svaki dan pretvorim u čudesan. Probajte i vi. Što više verujete u to, više ćete i uspevati. Jer vera u uspeh, uspeha je pola.

S puno ljubavi,

Nataša