Tvoj organizam je tvoj doktor

Milenka je žena zmaj, borbena i mudra. U svakom mejlu me nasmeje svojim pogledima na naše situacije. U svakom mejlu naučim od nje da manifestacije mogu biti različite, ali su emocije iste. Milenka je sada na terapijama, a u isto vreme nesebično hrabri druge. Njene reči su kao oštrica mača, a opet umiruju jer donose nadu.

Hvala ti Milenka što si svoje srce otvorila za nas! Time si i ti svoju snagu dala nama.

**************************************************************

Tvoj organizam je tvoj doktor

Milenka Ćirić

Amputacija leve dojke. Tri različita kancera u njoj. HER2 pozitivna. Hemio. Zračenje. Ne volem, sto bi rekao Đole…ali kad si bolesna, niko te ne pita šta voliš, a šta ne voliš. Zapravo pravi je trenutak da konačno posle godina i godina zanemarivanja, samu sebe upitam šta volim, a šta ne volim….i onda shvatim da zapravo i ne znam odgovor na to pitanje.

I tako krenusmo u rat moje telo staro 40. godina i ja, njegova vršnjakinja. Pre tačno pet meseci. Do juče stranci, a danas borci u istoj bici. Plaši me to što smo oboje regrutovani zeleni, bez ikakvog predznanja i iskustva, sa toliko dragih ljudi oko nas, a opet sami…moje telo i ja. Dva ratna druga…

Saznanje da ste bolesni je uvek šokantno i uvek vas uzdrma do temelja ma koliko mislili da ste jaki. Meni se činilo da je ta ružna vest u stvari samo noćna mora iz koje ću se svakog časa probuditi, kao i svakog drugog jutra čim zazvoni alarm na mobilnom. Dugo sam čekala da se alarm oglasi, i bila u nekom stanju između jave i sna, hodala okolo kao Zombi…Ipak, kada sam se vratila sa prve hemio terapije, shvatila sam da je vreme za buđenje i da moj trenutni život nije više bajka, ali svakako nije ni noćna mora. Mislim da je to bila jedna od važnih prekretnica u bici za moj bolji, kvalitetniji i lepši život.

Najteži period je period odmah posle operacije i dijagnoze koja me prosto užasnula. To je ono strašno bombardovanje dobronamernim savetima. U mom slučaju je to ovako izgledalo: pređi na vegetarijansku ishranu odmah. Ne, vegetarijanska ishrana nije zdrava zato jedi meso, posebno konjsko. Postani makrobiotičar. Ne, makrobiotika ti neće pomoći,  jedi samo sirovo voće. Ne, voće je prepuno šećera, jedi samo blendirano povrće. Uzimaj velike količine vitamina. Ne, vitamini su hemija kao i lekovi, ne koristi ih. Probaj ekstrakt ciklame. Kornjačinu krv. Počni sa urino terapijom…. Ponekad mi se činilo da ću poludeti od silnog straha da ne pogrešim i od saznanja da prosto ne znam kojim putem da krenem….I onda odjednom, kao neko prosvetljenje, dođoše reči mog sina:“ Mama, znaš šta je najbolje? Da ti lepo slušaš samo sebe. Da jedeš šta se tebi sviđa. Ti najbolje znaš. Tvoj organizam je tvoj doktor.“

Od tada više nemam problema sa ishranom. U stvari, od tog dana sam se upustila u novu avanturu zvanu promene u ishrani na moj način. Na način koji odgovara mom telu. Pa zar nije moje telo na istoj borbenoj liniji kao i ja? Ako ne sarađujemo, nećemo pobediti. Principi kojih se držim su vrlo jednostavni – umerenost i zdrav razum. Moji novi vodiči. Rezultat svega je dobra krvna slika i osećaj zadovoljstva, iako sam hemio završila nedavno, a trenutno sam na 8 zračenju od 25.

Da se razumemo – nije lako. Veoma je teško. Sto puta sam se pitala zašto. Jecala u trenucima kada moj muž i deca nisu bili tu. Lagala bih kada bih rekla da me nikada ne uhvati panika. Panika od dijagnoze. Panika od svega što sam prošla i prolazim. Panika od budućnosti. Nekako pomislim kako mi, koji smo rak ostavili iza sebe (o neprijatelju uvek govorim u prošlom vremenu), imamo pravo na život samo u sadašnjosti. Osećam to po sebi. O prošlosti ne mislim više, a o budućnosti nemam potrebe. Nemam više velikih planova, očekivanja i želja kao ranije. Imam samo jednu želju. Da budem zdrava. Ne planiram više ni naredni dan, a još manje narednu nedelju, mesec ili godinu. Deluje mi kao da to više nije ni važno, i osećam kako mi se to sviđa, kako mi ta promena prija. Prija mi da živim sporije. Prija mi moj mir i nerazmišljanje o tome šta donosi sutra. Živim danas. Najbolje što mogu. Borim se i ne predajem. U ovoj bici nema predaje jer samo dok se moje telo, moja duša i ja držimo zajedno, samo tada može doći do izlečenja.

Večeras izlazim. Izlazim sa sinom na ceđenu pomorandžu jer je to neka najzdravija varijanta za mene. Boban i Kaća su u selu kod bake i deke na par dana. Znam da bi moj sin koji će uskoro napuniti 17. godina, možda radije popio nešto drugo, i da mu je lepše kad izađe sa društvom, a ne sa mamom, ali u našoj porodici sve se uvek vrtelo oko solidarnosti. I ljubavi. Ljubavi koja isceljuje. Život je divan, zar ne?

Advertisements