Mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi

Poznajem nekoliko žena sa kojima sam sestra-po-iskustvu-sa-rakom. One su moje heroine jer su hrabre i neustrašive, ali znaju i da plaču. Želela bih i njihove priče da predstavim. Svaka je jedinstvena.

Pisala mi je moja Dane odmah nakon što sam objavila blog i sugerisala da treba da pišem i o našim „down“ fazama jer i to je život. A ja sam nju zamolila da otvori svoju dušu o tome. Dane se još uvek bori. Kada Dane piše nema prinčeva ni magije, ali ima životne energije čak i kada je mnogo teško. Pročitajte njenu priču, jer njena borba je i naša borba, njena snaga je i naša snaga. Kaže Dane da joj to što glasno priča olakšava dušu, nudi olakšanje.

Hvala ti Dane što si svoj svet podelila sa nama.

**************************************************************

Mudri kao zmije bezazleni kao golubovi

Daniela Tomović

Ja ne znam tačno kad je počela moja borba s kancerom, niti znam je li to sve vreme žestoki ratni okršaj, strastvena ljubavna igra ili nadrealna čarolija kroz koju učim šta je život i ko sam ja u njemu. Znam samo da kako kog jutra priča formira sliku, ja se tako ophodim: kad treba milujem, kad treba pucam iz svog oružja koje posedujem, kad treba ćutim ili plačem. Ne krijem više svoja osećanja niti ih se stidim niti mislim da sam manje dobar čovek zato što sam nekad slaba, malodušna i samosažaljiva. Mi svi idemo ka istom cilju, ali su nam staze različite.

„Rekao je da nas šalje kao ovce među vukove… Da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“. Ta mi je misao došla prve noći kad sam sama u četiri zida shvatila sta me je snašlo: karcinom debelog creva; da se izlečiti; našli smo najboljeg svetskog hirurga; toliko je dobrih ljudi oko mene; pozdravljam se prvi put s tatom koji je pre 25 godina otišao od karcinoma pluća; puštam ga da ide da bih ja mogla da idem, svi me vole, svi su nežni, imam svu pažnju svojih najbližih, imam čoveka koji me voli i učiniće sve za mene. Čini se, sve će biti teško, ali može se izdržati. Uvek sam sebi govorila u teškim situacijama: „Ćuti, može biti i gore“. Nisam znala da gore tek dolazi: tumor u odmakloj fazi, zahvaćena venska i limfatična cirkulacija, invazivan… Četiri operacije u deset meseci i osam ciklusa hemioterapije. Sve je čisto kao suza! Eto! Uspela sam. Eto, moguće je!

Do januara kad su me metastaze išarale kao deca čist papir flomasterima u svim bojama. Nova hemioterapija, teško je, ali bolest se povlači, tek na kratko, dolazi recidiv na istom mestu gde je bio i primarni tumor. Imam još dva dana do početka bio-terapije, terapije anti-telima za koju se nadaju da može da mi pomogne. I ja verujem da može. Još više verujem u energetske sile i svoju veru i Božiju volju da ovom svetu i ljudima oko sebe još trebam.

A “rekao je da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi”: kada se čini da ako bih od bola viknula, popucali bi zidovi; kad čovek koji me voli, grli i ljubi okreće leđa bez reči i odlazi; kad shvatim da sam sama prizvala svoju bolest dugogodišnjom patnjom, tugom, brigom, melanholijom i životom u prošlosti i zato me obuzme osećaj krivice; kad me nuspojave terapije dovedu na samu ivicu propasti ljudskog dostojanstva, kada me obuzme užasna griža savesti i krivice što svojima najbližima, mami i ćerki zadajem bol svojom patnjom. O tome želim da pričam.

Meni ni jednog trenutka nije pošlo za rukom da u kontinuitetu održavam pozitivno mišljenje ma koliko toga čitala ili slušala. Svi lekari, terapeuti, psiholozi, bioenergetičari, svi koji su uz mene kao tim ratnika koji se bori nisu dovoljni pred jednim dodirom neke nevidljive sile koja me kucne po ramenu pa me baci na dno svakog dna. Tad se Ja i Ja svađamo, raspravljamo, ubeđujemo i jedna mora da pobedi: na silu, na guranje, na navaljivanje one jedne Ja, izadjem u šetnju, odem kod prijatelja, obilazim radnje iako je sav novac otišao na lečenje, oblačim se u šareno, tražim sve plavo, žuto, narandžasto, zeleno i konačno, otkrivam prirodu oko sebe. Po prvi put u životu otkrivam vazduh, vodu, travu, mirise prirode, dah vetra.. Učim da se isključim iz svega što znam i što sam ikad znala i da svu sebe uključim u jedan jedini čas u prirodi. Šetam sama gde niko ne šeta, sedim pod drvećem, izuvam patike i spuštam noge u reku, zaboravljam na vreme jer vreme postaje samo čas u kome se osećam dobro, čas u kome volim sebe svom ljubavlju ovog sveta. Polako učim da kad ne mogu da izađem u prirodu, mogu da zatvorim oči i vidim najlepše predele pred sobom. Uvek je tu šuma, livada, velika voda i beskrajno plavo nebo iznad mene.

“Ali đavo nikad ne spava…” Opet me neka vest, neka analiza, neki rezultat, neki susret na ulici ili telefonski razgovor baci na ivicu depresije. Tad, poučena iskustvom, kažem sebi: “I to će proći” – kako je prošlo dobro, proći će i loše, strpi se pa se spasi, sačekaj novo jutro, pusti hiljaditi put “Kamiondžije”, zovi Sofiju, ćerku, da je zagrliš najširim zagrljajem, slušaj je kad čavrlja, njen glas je lekovit, prekini razgovor kad ne možeš da pričaš, kaži ljudima otvoreno “Neću”, na pristojan način, ali bez uvijanja; pusti muziku koja ti prija, sanjari, ustani, pusti vodu da teče po tebi, obuci se u stilu “sve mi boje lepo stoje” sedi u kola, vozi i pevaj na sav glas. Kad ne možeš da pevaš, zatvori prozor pa vrišti opet na sav glas. Idem u svoj mali manastir s igumanom i dva monaha, duboko u jednoj čudnovatoj šumi, molim se, ćutim, osluškujem kako diše duša sveta i kako kapljica moje duše kuca u njoj. Konačno sam shvatila da ja smem sve: ovo je moj život i ja sam glavni glumac u njemu, i ako nisam režiser biću kostimograf, i šaptač i pomoćni radnik, ali je to moj i ničiji drugi izbor.

Ne verujem da smo dolazeći na ovaj svet dobili ikakvu garanciju ili sam ja moju negde zagubila. Verujem jedino da je svaki čovek kosmos u malom i da u tom kosmosu moraju da se odigravaju bure, eksplozije, mirni talasi, dolasci svetlosti i dolasci mraka. Ja se borim i boriću se iako nekad plačem u šta god da pogledam, iako hoću na more, a ne mogu, iako mi je potreban muški zagrljaj iako… nema garancije, ni za dobro, ni za loše – to znači „život je divan!“

Category : Lične priče