Moja verzija “Jedi, moli, voli”

Moja kuma Nata mi je ukazala da pominjem moj pristup zdravlju, a da ga nisam objasnila. Ona je uvek sjajno organizovana, jasna, konsolidovana. A ja sam vrlo često kao leptirić, pa bih po malo svuda, i o svemu. No, u pravu je Nata. Pokušaću ovde da napišem nešto što su obrisi mog verovanja jer znam da neću uspeti sve da objasnim jednim tekstom. Dopustiću da ga moji budući tekstovi obogaćuju, jer za mene je i zdravlje živ proces, uvek u menjanju i sazrevanju. Otuda i moja želja da pokrenem blog i podelim nove informacije do kojih dodjem.

Meni su u mojoj najvažnijoj životnoj trci pomogli brzina reagovanja lekara, moja vera, ljubav koju sam osećala, ishrana koju sam menjala i stalni kontak sa prirodom u šetnjama na koje me je sestra navikavala. Iako često žongliram sa svojim dnevnim obavezama, poslom, i doktorskim studijama, nakon raka mi nije teško da donesem odluku šta su za mene prioriteti.

Mislim da sam danas zdrava ponajviše zato što nisam htela zatvarati oči pred mogućim teškim vestima. Kada sam napipala nešto slično cisti na dojci, odmah sam otišla lekaru. Život je divan sa svim svojim teškim trenucima i ne treba ni jedan momenat uludo potrošiti. Tako je nešto što su meni tada bile loše vesti, u mom životu označilo početak jednog novog poglavlja.

Danas se ja osećam bolje nego ikad. Moj život, moje srce i duša su bogatiji i lepši u mnogo čemu nakon bolesti.  O ljubavi ću jako puno pisati jer su mi je nesebično pružali moji najbliži. Dokle god ljudi pružaju ljubav, ljubav će lečiti. Ako to izgubimo, izgubićemo deo duše.  Nikako ne treba prevideti moć podrške i sreće, topline i zagrljaja. Nekome to pružaju prijatelji, a nekome roditelji ili deca. Čitam ispovesti nekih žena kojima su to mirno utočište pružali online prijatelji. Kako god bilo, ne smemo dozvoliti da nijedna žena prolazi kroz rak dojke sama!

Ja sam strah od bolesti (a složiće se moji bliski koliki sam hipohondar bila) zamenila novom energijom. Naučila sam da verujem, oprostim i volim. Mnogo je to teško, naročito kada se suočavate sa ozbiljnim pitanjima. Ali kada ne razumete zašto se nešto dešava, kada doktori nemaju odgovore na neka vaša pitanja, onda shvatite da postoji nešto što nadilazi našu svakodnevnicu i borbu za egzistenciju kako je to lepo rekla jedna moja prijateljica u njenom pismu podrške ovom blogu. Meni je novi smisao životu davala moja vera. Ona mi je pružala utehu i nadu kada je nigde drugde moj razum nije mogao naći. U njoj sam nalazila odgovore mojim obraćanjima i preispitivanjima, molitvama i osluškivanjima.

Moja vera je bila osnov i za sve drugo. Promenila sam način ishrane, postepeno, čitajući mnoge studije o povezanosti ishrane i raznih bolesti. Jedna od priča koju mi je prijateljica poslala bila je priča Mine Dobić „Moj život je kao Feniks“. Mini su pre 20 godina doktori davali 2 meseca života, a ona se hrabro odlučila da promeni stil života i način ishrane. Napisala sam joj pismo, a ona mi je odmah odgovorila. Prvo što je rekla jeste:  „Vera u uspeh, uspeha je pola“. I zaista, nisam ni slutila koliko su te reči tačne. Mnogo puta sam se preispitivala, mnogo puta ni sama nisam znala šta radim. I dan danas, mi se to desi, ali sam naučila da osluškujem, da dam sebi vremena. Počela sam postepeno, a danas kombinujem makrobiotiku, Budwig dijetu i presnu hranu o čemu ću više pisati. Pokušaću da o svakoj namirnici napišem po nešto. I ja još uvek učim jer je moj način ishrane nepregledno polje mogućnosti. I tom učenju se radujem jer svaki dan otkrivam po nešto novo.

Da li ste na primer znali da likopen koga ima najviše u paradajzu, resveratrol koga ima u groždju, indol-3-karbinol koji se nalazi u brokoliju, spanaću, krafiolu, katehin iz zelenog čaja i kurkumin iz indijskog začina turmerik, svi pokazuju pokazuje izrazito jako antioksidativno, antikancerogeno i kardioprotektivno delovanje u nekim novijim istraživanjima?

I konačno ne mali efekat imaju i moje dnevne vežbe. Kasnije sam tek saznala da postoje studije koje prate nivo fizičke aktivnosti i njen uticaj na ljude sa rakom. Nedavno sam pročitala studiju sa UCLA univerziteta u Kaliforniji koja je pronašla da žene koje su nakon terapije protiv raka dojke dodale više antikancerogenog povrća i voća i šetale minimum pola sata dnevno, imale bolje zdravstveno stanje u odnosu na one koje to nisu dodale. Svakako, potrebno je još mnogo istraživanja da se ovo tačno utvrdi, ali ja do tada verujem onome kako se i sama osećam. Fizička aktivnost poboljšava našu celokupnu fiziologiju, modifikuje našu hormonsku ravnotežu i snižava nivo šećera u krvi. Dok sam bila u Srbiji mnogo češće sam svugde išla peške, ali me je način života u Americi primorao da sam mnogo više u kolima. Sada se trudim da nadjem vremena za vežbe, jogu, šetnje. Za šetnju kao fizičku aktivnost ne moramo odvojiti vreme, možemo peške otići do posla, do prijatelja, ili na sastanak u našu omiljenu kafanicu. Ja se spremam za godišnju “šetnju za lek” kada hiljade ljudi izađu na ulice i prošetaju u znak podrške svima koji su dotaknuti rakom dojke. Vi možete eksperimentisati i tražiti svoj put, čitati, informisati se. I male promene su velike, ako ste dosledni i verujete u njih. Želim vam puno sreće u tome!

SUSAN G. KOMEN šetnja za lek