Kako partner može da pomogne

Zamislite da upoznate nekog i da vam on nakon nedelju dana kaže da ima rak. E sad, zamislite da tog nekog niste ni videli osim na slici, ali ste se intenzivno dopisivali mailom. I vi mu napišete u mailu da imate rak i da ne možete da dodjete na ugovoreni sudar. Šta biste vi uradili?

a.) pomislili da je ta osoba izmislila izgovor da bi vas izbegla i izbrisali je iz svog adresara

b.) pobegli glavom bez obzira

c.) počeli da se zabavljate sa tom osobom

Moj Len je izabrao poslednje. Dugo sam mislila da sam njim nešto nije u redu, isčekivala da će nešto iz njega iskočiti, kao neka skrivena neman koja samo čeka pogodni trenutak da ulovi svoju žrtvu. Pitala sam se kako neko može da počne da se zabavlja sa osobom koja ima neizvesnu budućnost, koja se možda suočava sa mogućnošću odlaska na neki drugi svet… Nisam ni shvatala da sa takvim razmišljanjem ja sebe nisam prihvatala. On me je prihvatio bez dvoumljenja.

Kakva je to onda iskrivljena svest koja nas tera da mi sami sebe manje poštujemo ukoliko se zdravstveno razlikujemo od većine? Da li je to nešto što nam je usadjeno kao društvena norma ili je uzrok u nama samima? Da ste me tada pitali odakle mi to, ne bih znala da vam kažem. U svom okruženju sam imala samo pozitivne primere, počevši od mog neustrašivog oca koji je sa skoro 60 godina naućio novi jezik i uputio se u nepoznatu zemlju kako bi mogao naš život da učini boljim, preko junačke borbe moje majke kada se suočila sa rakom dojke, do moje sestre koja je u to isto vreme preživela tešku saobraćajnu nesreću i nastavila da vodi svoj život podjednako uspešno.

Sada kada posmatram sa distance, shvatam koliko je iz moje podsvesti izbijao društveno prihvaćeni stav o zdravstveno drugačijim ljudima. Ljudi ili žale i jadikuju o nekome ko ima posebne potrebe ili je dobio ozbiljnu dijagnozu ili se o tome ne priča. Svi znamo, ali ništa ne pitamo.

Moj Len je sve želeo da čuje. Nije se ustezao da me pita o mojim razmišljanjima, emocijama, strahovima, ali još i više o mojim snovima, željama i planovima. I to me je snažilo. Budilo me je iz dugog sna u kome sam bila prestala da verujem u ljubav. Zamišljala sam kako ćemo jednog dana imati svoju kuću, zamišljala sam kako iz te kuće istrčavaju deca, kako se ja i on volimo, slušamo muziku, kuvamo, držimo za ruke kao već ostareli baka i deka… Pre mog Lena ja to više nisam mogla da zamišljam, ni sa kim. Ne sećam se kad sam prestala da maštam, kad se moja duša ispraznila. Pronalazila sam ja uvek reči pažnje za bliske, ali se sad pitam da li bi se i to istrošilo da me prolazak kroz bolest nije toliko obogatio.

Len mi je pružio ljubav, a ljubav je lek. Zasmejavao me je beskonačno i vodio na divna mesta u prirodi koja su me lečila.  Gledao me je pravo u oči i govorio koliko me voli, iskreno, i nežno. Svaki njegov zagrljaj je bio prepun emocija i kad ništa ne bi govorio. Nesebično mi je davao svoju energiju, a ja sam osećala kako ona ulazi u moje slabo telo, izmučeno hemoterapijama i operacijama, i podiže me iz kreveta. Bila sam sposobna da šetam kad je on tu, da se smejem grohotom i dugo, da živim život ispunjena neopisivom srećom i ljubavlju. Vec sam tada znala da mi je Len pomogao da prihvatim samu sebe, stanje moga srca i ustrojstvo duše i da će to stanje trajati još dugo, dugo. A to je, složićete se najbolji lek.

Len i ja u vreme moje hemoterapije - leto 2010

 

Jul 2011, Salaš kod Novoga Sada