Sestrina bezrezervna ljubav

“Marijana obuci se, dolazim po tebe, imam rak dojke”. Zar nisam mogla drugačije da joj saopštim, stalno se pitam, ali trans u kome sam bila nakon sto mi je doktor saopštio rezultate, je davio svaki moj pokušaj da bilo šta drugo izgovorim. Gledala sam ga u neverici, mislila da se šali sa mnom, posmatrala njegove usne kako se pomeraju, ali ga ništa nisam razumela. Shvatio je i pitao jel imam nekoga ovde koga mogu da pozovem.

Moja sestra je bila u poseti i imala povratnu kartu za Beograd sa datumom nekoliko dana nakon tog dana. Bio je 31. mart, 2010. Predivan dan koji je najavljivao prelepo proleće. Vozila sam iz grada kroz uredjena i zelena predgradja VaŠingtona. Sunce je treperilo kroz krošnje stabala u parku koji sam vozila. Pomislila sam koliko je taj trenutak fantastičan, i kako bih na trenutak zaustavila vreme da mogu i ostala u tom miru. Vozeći se ka doktoru, nisam ni slutila koje vesti ću čuti. Mislila sam da to mora biti da je cista i da će sve biti okej. U stvari, ta misao mi je prošla kroz glavu, i nastavila sam da razmišljam o svojim uobičajenim stvarima, posao, škola, kuća.

Od momenta kad je moja sestra čula vesti, postavila se stoički, zaštitnički. Odlučila je da se ne vraća za Beograd, ostavila je sve svoje obaveze po strani, i ostala uz mene punih šest meseci. Uzela me je za ruku i do kraja mojih tretmana nije me puštala. Noću je kuvala sa ljubavlju, pričala je hrani koju mi sprema, dolazila da proveri kako sam. Danju me je hranila i vozila na preglede, i zapisivala šta nam lekari govore. Sa strpljenjem mi je sve to objašnjavala i po nekoliko puta, i posle nekoliko nedelja. Meni to sve nije ulazilo u glavu. Bila sam dugo u stanju šoka, neverice, bespomoćnosti. Skoro sam pročitala u knjizi “Antikancer – novi način života” dr. Dejvid Servan-Srajbera (Anticancer, a New Way of Life – dr. David Servan-Schreiber) o studijama koje se bave uticajem bespomoćnosti na razvoj raka. Tada nisam ni znala da me je sestra ponovo povezivala sa životnom silom. Nežno me je osnaživala da iz traumatičnog iskustva izadjem srećnija, da “naučim da zavolim svoju bolest”, kako je to definisao jedan mudar sveštenik, i da iz te bolesti izadjem kao pobednica. Smejale smo se svaki dan kao nikada do tada, pevale i igrale.

Naši životni putevi su nas opet odveli na različite kontinente, ali danas znam da je ona i više nego ikada sa mnom. U mom srcu, u svakom zalogaju koji mi zamiriše na njenu hranu, u svakom osmehu koji me podseti na trenutke zajedničke sreće… Ja i danas crpim beskrajnu energiju iz sećanja na trenutke koje smo provele zajedno i smatram da smo to vreme dobile na poklon. Zato kad god dobijem priliku da je vidim, ne žalim što nismo bliže jedna drugoj, već se radujem i slavim svaki dan proveden sa njom!