Zasto sam se odlučila za blog

Ovu pesmu sam slušala nebrojeno puta dok sam prolazila kroz hemoterapiju i u postoperativnom periodu, te stoga ima za mene jak emotivni naboj. Svaka slika zrači pobedničkim duhom, a svaka rečenica opisuje proces kroz koji sam prolazila.

“Imate rak dojke” bile su reči upućene mojoj majci pre nekoliko godina. Tada nisam ni slutila da ću te iste reči čuti i ja sedam godina kasnije. I danas kad pomislim na njih, zvuče podjednako zastrašujuće, gotovo parališuće. Kada je mojoj majci 2003 pronadjen rak dojke u početnom stadijumu, bila sam jako uzdrmana, ali je ona to junački, borbeno podnela i ni u jednom trenutku se nije požalila na svoje stanje. Čuveni moto “idemo dalje” koji je usvojila u pristupu životu kada god bi se suočila sa izuzetno teškim trenucima, je i sada hranio njenu pokretačku snagu, menjala je pristup životu, i svakim se danom sve bolje osećala. Ja sam zbog toga bila presrećna, i zanemarila osećaj koga se sada kristalno jasno sećam – kako da promenim pristup životu dok sam još uvek zdrava?

U to vreme nisam ni shvatala da je stres kome smo svi bili izloženi poslednjih decenija 90-ih pa do danas uzimao polako svoj danak. Ja sam mu dodatno i pomagala. Ostajala sam na poslu do kasno, vrlo često radila i vikendom, počinjala dan velikim količinama kafe i cigareta, jela u pekari uvek u žurbi, neredovno išla na vežbe. Kada bih imala vremena, izašla bih sa prijateljima i naručivala salate, isla na pilates, i sebi zamagljivala istinu, a to je da ja u stvari živim nezdravim načinom života. Jedna prijateljica mi je jednom u šali rekla: “Ti me teraš da jedemo zdravo samo kad si sa mnom”.

Moj pristup zdravom životu je u Americi strmoglavo padao. Stres se povećavao u izrazito kompetitivnoj, nepoznatoj, sredini, a kako bih odgovorila na izazove novog okruženja, ja sam radila duže nego ranije, i gotovo ničim nisam obogaćivala svoj duh i telo. Ako je stara izreka “zdravlje na usta ulazi”, onda se može reći i da bolest na usta ulazi. Ja sam unosila samo preradjenu hranu, kojoj su isušeni svi hranjivi sastojci, a i ako nije bila preradjena nisam vodila računa odakle ta hrana dolazi. Stvarala sam okruženje u svom telu pogodno za razvoj “nevaljale bolesti”, kako je nazvao jedan moj dobar prijatelj. Jer kao i biljka, ako ne obogaćujemo naše zemljište (telo), ono će se sušiti. Dok smo zdravi, ne razmišljamo da ozbiljna bolest može baš nas da snadje. A kada dobijemo ozbiljnu dijagnozu, sve bismo dali da može vreme da se vrati… Ali ne može, i zato bih želela da podelim svoja iskustva sa mojim prijateljicama, njihovim prijateljicama, majkama, sestrama, ćerkama… A posebno sa njihovim muževima, i partnerima, očevima, sinovima…

Pored prijatelja koji su bili fenomalna podrška, tri najbliže osobe su meni nesebično ulivale ljubav, moja sestra, majka i moj partner. Reč nesebično je ovde ključna. Posebno kada je u pitanju moja sestra, koja je ostavila sve svoje obaveze po strani na drugom kontinentu, ostala sa mnom i svoj život okrenula borbi za moj život. Da vam vizuelno približim, ja sam se u najtežim danima, kada bih bila najslabila osećala kao ptičica kojoj majka ptica donosi vodu i hranu i sipa u kljun dok ne ojača. Njihova ljubav me je uistinu podizala, snažila, lečila. Ja sam to osećala, i dan danas osećam toplinu koja prodje mojim telom kad pomislim sa kakvom su me ljubavlju lečili.

Mnogo toga se promenilo od prošle godine. I da mogu da vratim vreme, nikada ne bih odabrala ovaj put, ali pošto ne mogu da ga vratim, ja sam zahvalna za ono pozitivno što mi je taj put doneo. I to bih želela da podelim sa vama. Odlučila sam se za blog na našem jeziku jer su informacije o raku dojke šture, podrške je jako malo, a razgovora medju ljudima na tu temu gotovo da i nema. Nadam se da će se ovaj blog u tom vakumu ugnezditi. Kao ona ptičica koja raste hranjena na kljun.

S puno ljubavi,

Nataša